I ako je prošle godine crvena boja bila potpuni in, ni ove godine nije ništa manje. A osnovno pravilo glasi – nosite ovu boju uvek i svuda. Crvena više nije rezervisana za Novu godinu, Dan zaljubljenih ili neki sličan poseban datum, već je možete nositi i u običnim, svakodnvnim varijantama.
Pun pogodak je kombinacija crvenog kaputića uz potpuno crnu garderobu. Bićete elegantni i senzualni, ali pre svega primećeni gde god da se pojavite.
Jedna od OUT stvari i ove godine jeste nemati sat na ruci…Njihova svrha više nije vreme već modni detalj. Takav detalj prelepo će stajati svakoj devojci kako i momku. Mogu se nositi uz razne kombinacije kao i u u svakoj prilici…
Fim koji je krenuo u pohod po nagrade širom Srbije…. Tilva Roš ,u prevodu Crveno Brdo, sa glumcima amaterima polako osvaja srca svih koji su ga gledali… Glumci su članovi skejterske grupe “Kolos” a u glavnim ulogama su Marko i Stefan. Radnja filma je o omladini i njohovim životnim prčama…Film je dobio dosta kritika i to onih najpozitivnijih, čak je i bivši profesor jednog od glumaca izjavio 
“Znao sam da će me film “polomiti”.
I sada posle svega grupa mladih skejtera koja nije ni sanjala o ovakvom uspehu sada uživa u zraku popularnoti. Mislim da to i zaslužuju 😀
Ja znam da svi mi posle naporne školske nedelje jedva čekamo petak što podrazumeva odlazak u noćni klub na neku žuraju….Naša tinejdzerska idila.. :DDD Ali kod nas cura uvek postoji jedan veliki problem “ŠTA OBUĆI?????” Pa evo nekih predloga koji su izgleda pun pogodak 😀
1.Visoke štikle
2.Mini haljinica
3. Majičica i uske farke
4.Komad nakita
5.Adekvatna torbica….
Već dobrih 6 meseci nisam izbacivala što je posledica manjka slobodnog vremena koje imam. S obzirom da je krenula nova godina odlučila sam da se posvetim malo pisanju i sredjuvanju ovog bloga…..tako da će biti zanimljivih stvari i ovde ^^ Pozdrav Šmizla
Kratka letnja haljinica i vlike štikle su SAVRSENA kombinacija za večernji izlazak. A pošto su ove sezone totalni in velike mindjuše i gomila narukvica…kombinujte i budite savršene po svom ukusu.
Želeo sam da napišem pesmu koja sve granice obara,
mržnju u ljubav pretvara,
zlo u dobro pretače,
želeo sam to od svih najjače.
Imala bi takve reči
da bi sve bolesne mogla da izleči,
uspela bi sve gladne da nahrani,
učinila da dodju bolji dani.
Svuda bi bilo nasmejanih lica,
ne bi bilo beskućnika i propalica,
niko se ne bi na loše stvari žalio,
samo bi se onim lepim hvalio.
Želeo sam mnogo jako,
na žalost, nije bilo tako,
a čak ni noću nisam spavao,
najbolje od sebe sam davao,
nisam takvu pesmu proižveo,
a od sveg srca sam hteo.
Želeo sam da napišem pesmu koja sve granice obara,
mržnju u ljubav pretvara,
zlo u dobro pretače,
želeo sam to od svih najjače.
Njamcul
Šta je ono što tvojoj kosi sada treba? Mast! Šta ćeš onda izgubiti bez toga? Čast! Bilo je to lepo veče, baš jedno od onih finih, kad je naš glavni lik, koga ćemo zvati Dimi (rođen ni leti ni zimi nego baš na sredini devedeset prve godine kada je počeo raspad Jugoslavije. No, to sada nije bitno), upravo tada žurio da se pod hitno nađe sa nekim tipovima. Dobrim likovima, Nešom i Nikolom. U gradu su pravili lom. Zašto? Zini da ti kažem! U ovoj pesmi ću ionako da te lažem, i zato slušaj: Dobro slušaj mala! Jer ovo? Ovo je istina prava! Oni? Oni nisu obični momci. To su frajeri, to su tri najveća cara! I pazi – šetaju njih trojica, Dimi, Neša i Nidža. Bubuljičavih su lica, a na očima im tamna cvidža, iako je mrak. Pa to ne može svak’! Tako oni usput prde i smeju se ko da je to smešna stvar. Ljudi prave grimasu, jer smrde, a njih briga – ko prdne jače taj veći car! Dimi reče: „E, ljudi, gde ćemo sad? Hoćemo li u G (dži), ili kod Vukoja u onaj jad od kluba gde piče narodnjake i tehno?“ „Heck no!“, reče Neša. Zapita se treći, pa će reći: „A što da ne? Tamo barem ženske na nešto i liče!“ „Zato što je dosadno bre! A i skuplje im je piće!“ Dimi doda: „Zavisi… kako kad… tako da ja predlažem da prvo odemo u Dži i zadovoljni svi!“ i tako su krenuli, kad ti kažem! Pa i nemoj da mi veruješ, ja te ionako lažem, i zato slušaj: Dobro slušaj mala! Jer ovo? Ovo je istina prava! Oni? Oni nisu obični momci. To su frajeri, to su tri najveća cara! I tako – usput su sreli neke drugare dobre i stare, uz klasično: „Gde si care?“ „Ma, evo me tu sam! Gde si ti?“ „Ma, tu sam i ja… evo tu smo svi!“, pričali su u ime grupe, jer drugari vole tako više njih da se skupe. A onda Dimi pita: „Jeli, a gde se to ovako kasno skita?“ „Mi rešili da odemo kod Vuje…“ „Baš svako?“ „Tja… šta je tu je… ipak, nisam ja ti. Gde ste vi krenuli? U Dži?“ „Pa, jebiga, šta reći? Tamo idu rokeri. Mi volimo bad!“ „E, nego,“, pitali su Nidžu, „Jel si položio? Koji si razred sad?“ „Ja?“, upita, „Jesam! Sad sam treći!“ „Znači, lepo si se sa debilima složio?“ „Jesam, mada, veruj mi, od njih nema veći!“ I tako kad su se lepo ispričali, krenuli su dalje, mada ne daleko, jer opet su stali – nabasala je grupa mlada. Neke klinke male, koje su ih znale, a njima od njih curile bale. Pa „Ćao!“, pa „Ovo, ono!“ i tu nema šta još da se kaže… uglavnom monotono: u obraz kiss pozdrav uz „miss you!“, a kad odu, klasičan po njima piss! Slučaj je skoro uvek sličan, jer one su prave gnjavaže. Jel ti se sviđa priča? Slušaj dalje kako se laže: i zato slušaj: Dobro slušaj mala! Jer ovo? Ovo je istina prava! Oni? Oni nisu obični momci. To su frajeri, to su tri najveća cara! E, sad – kada su konačno do Džija stigli, znali su tačno da nisu ništa postigli. Ispred ulaza je bilo malo ljudi. Nidži su rekli: „Ti budi ispred i čekaj nas. Mi ćemo ući malo – ko zna? Možda nekog i ima! Pa nećemo valjda odmah kući, majku mu, tek je jedan čas!“ Kada su došli ispred vrata upalila se sijalica, osvetlivši im lica. I Dimi se uvek pitao na kom principu to radi. Obratio se nekom tipu, ali ni on nije znao. Sve jedno, kročili su unutar. Prazno i malo bedno, ali dobro – bar puštaju dobru ’ziku. Onda ih je pitao majstor zanata, privremeni konobar: „Hoćete li nešto da popijete?“ I oni su rekli tom liku da hoće po jedno ladno pivo. „Kako posao ide?“ „Mislim šta reći? Jadno… nema nikoga… Prazno!“ „Pa dobro… kad sabereš sve skupa i nije tako loše! Nego, šta još imaš od grupa?“ „Ima… razno… ali ništa kao živa svirka. Ima dobre muzike, provoda i piva.“ „Pa kad će opet neko da nastupa?“ „Jebem li ga… Dži je postala rupa i niko ne dolazi! Trudi se da ga zaobilazi u širokom krugu… E, čekaj, brate da poslužim piće svom drugu…“ I tako su pivo malo brže popili. Malko ih uhvatilo, al’ su znali da ih je napolju čekao Nikola. Bilo im je krivo što su bez drugara pili pivo, međutim i on je već do pola bio pijan. Neka curica fina, koju je Nidža upoznao ispred Džija, dala mu je vina. „Sad moraš da se čuvaš da ne mešaš sa pivom, jer ćeš da bljuvaš!“, reče mu Dimi, a Nidža je to znao, ali ga je bilo briga… Njiegovo je telo! Pa šta i ako riga? Međutim, pitao je: „I kako je tam’?“ „Šta ti ja znam? Uglavnom sranje…“ „Šta bre? Pa neću sranje ja!“ „Pa šta da ti radim kad niko nije doš’o?“ „Okej! Ja sam poš’o, a vi ako hoćete, ajde sa mnom kod Vukoja! i zato slušaj: Dobro slušaj mala! Jer ovo? Ovo je istina prava! Oni? Oni nisu obični momci. To su frajeri, to su tri najveća cara! Već su malo već prišli Vukoju, a to je bilo doba pre nego što se otvorila Harizma, i zato se već čula narodna muzika. Tamo se pilo, igralo i dralo. Dimi i Neša su stajali ispred ulaza i premišljali se malo. „Hajde, ulazite! Jer ćete da uđete, ili nećete? Šta stojite tu ko dva debila?“ „A, brate,“, bunio se Neša, „Jel ti toliko stalo da uđeš?“ „E, brate, jebeš! Ja ulazim, a ko hoće sa mnom, neka me prati!“ I oni su morali da se sa tim pomire, krenuli su za njim, mada je Neša promumlao „jebati…“ Ispred ulaza ih je odmah spopao neki lik da im traži jakne, ali su oni rekli da ne može. Dimi je znao da posle nema šanse da i nadju. Posle su unutra morali da se snađu, ali to nije bilo toliko strašno koliko je izgledalo. Otišli su na onaj gornji sprat, tamo, naravno, ne možeš da dišeš koliko ima ljudi. Neša, iznerviran, rekao je Dimiju: „E, budi tu, idem ja po piće, Ako hoćeš, daj mi pare da kupim i tebi!“ Nikola je posmatrao cure kako igraju: „Ah! Nije li ovo raj?“, ali ga prekide onaj njihov drugar. „Ohoho! Nije li to moj brat? Šta ćete vi ovde?“. „Ih! Šta ćemo? Nećemo ništa. U Džiju nema ništa! Prazno!“. Ali drugar im se nasmeja: „Ha ha! Koji si ti car… pa šta ja sad da ti radim? Mora se malo, šta ćeš…“ Neša je tada stigao: „E, doneo sam ti piće!“. U početku je svima bilo koliko toliko lepo. Gledali su cure, smejali se konjima i tako to. Stigli su već do treće ture piva kada su videli da nemaju više para. Sada, kada više nisu bili pod uticajem alkohola, počeli su da primećuju da ne može više ni da se igra, zato što mora stalno da se pazi, jer iz nekog razloga, ko će ga znati svako mora negde i nekud da prolazi. A to su uglavnom konjine koje se lože, i kad se sa nekim pobiju, taj će da propati… Plus što je bila velika buka, i od tolikog smora, shvatili su da i ovo mesto smara do bola. I onda su izašli zato što je Nikoli pripalo muka… i zato slušaj: Dobro slušaj mala! Jer ovo? Ovo je istina prava! Oni? Oni nisu obični momci. To su frajeri, to su tri najveća cara! Polako su napredovali do Nikolinog stana. S’vremena na vreme bi stali, nadajući se da će da prežive do sledećeg dana. I dok je Dimi, Nikoli malo srao, što mu je rekao da ne pije, a ovaj ga nije poslušao, Neša je primetio iste one cure, ali one izgleda kao da nisu primetile njega. Znao je u stvari, da su ga one namorno kulirale jer su videle u kakvom su njegovi drugari stanju. „Mamu im! Znaš kad ću sledeći put da im kažem ćao!“ Ali pričaće… samo je sa svim’ bio iznerviran. „Ovaj Nikola retardiran…“ mumlao je sebi u bradu… Nikoli je opet bilo loše, pa su otišli sa strane. Od sve te silne muke, počeo je da viče: „Što se mene tiče, nikad više neću da uzmem alkohol u ruke!“ Tu, nedaleko od tog mesta, šetao je čika u plavom, koji je čuo ta tri lika. Bilo mu je dosadna ova noćna smena, pa je rešio da im traži ličnu kartu. i zato slušaj: Dobro slušaj mala! Jer ovo? Ovo je istina prava! Oni? Oni nisu obični momci. To su frajeri, to su tri najveća cara! Dimi je jedva otključao vrata od svog stana. Njegovi mama i tata su već odavno otišli na spavanje. „Joj, blago nama, što nam nije naplatio to nemanje lične karte.“ Ne mogavši više da gleda na oči, on ne opra zube, već odmah skoči u krevet. Tada je Sunce počelo da greje i ceo svet da se budi. Krenuo je život normalnih ljudi
Predrag Pedja Dimitrijević
Da to smo mi-svetlost ovog grada!!!!! 